Nedaleko od Zlatibora, a najbliže selu Rožanstvo, smeštena je Tošina banja, poznata i kao banja Vapa. Ovde je sredinom sedamdesetih godina započeta izgradnja turističko-banjskog objekta ali je gradnja smrću vlasnika, Toše Lazovića, obustavljena tako da je objekat zapušten. Ipak i takav privlači pažnju neobičnim izgledom i upotpunjuje turističku ponudu i sve atrakcije Zlatibora. Posebno je zanimljivo što se u banji nalazi mineralni izvor za koga kažu meštani – sve bolesti leči. Voda sa izvora posebno je lekovita za oči i razna oboljenja i promene na koži. Temperatura kod banjskog izvora je oko 17 celzjusovih stepeni, a nije slana. Ispitivanjima je utvrdjeno da sadrži cak devet puta nižu koncentraciju soli od one koja je izmerena u takodje lekovitoj Prolom vodi. Čudesni starac Toša rodjen je u zlatiborskom selu Rožanstvo davne 1914. godine. Sve je ratove preživeo. Bio je vizionar. Poslednju četvrtinu svog života posvetio je pokušaju da podigne banjsko lečilište – vilu kojom će se ponositi zlatiborska lepotica. Ogromne betonske kule koje se podižu sa krova, smeštajni pansion, bazeni sa termalnom vodom i mostovi sa nad slapovima – ostali su nedovršeni. Ipak, ideja je bila dobra. Išla je čak i ispred vremena i slutila na dobru budućnost – povećanje turističke ponude Zlatibora, smeštajni kapacitet, vilu koja bi na svakoj putničkoj slici ostala zabeležena. Ono što je još značajnije – upotrebu lekovite vode. Uz viziju izgradnje turističkog lečilišta, Toša je mislio i o putu do banje. Izgradio je oko kilometar puta koji je povezuje sa centrom Zlatibora. Prepoznajući komšijinu nameru i otvarajući se da podrže dobru ideju, meštani sela Rožanstvo pridružili su se i novčano pomogli. Tako je sloga ovih Zlatiborskih sela učinila da sakupe i zajedno u banjsku vilu ulože nekoliko stotina hiljada evra. Podigli su pet spatova zlatiborskog dvorca koji je okružen lekovitom termo-mineralnom vodom. Obilazeći Zlatibor, vredi videti ovu bajkovitu zamisao koja na stotinak metara razdaljine podseća na dvorac iz na primer “Trnove ružice” – zaklonjen gustom šumom sa isprepletanim granama. Prostrani dvorac na pet nivoa ima široke terase, poput drevnih visećih vrtova. Kule se diče vrhu, a zamak je obložen crvenom fasadnom ciglom. Sa leve strane od ulaza su temelji crkve koju je gazda Tošo planirao da podigne pored glavnog objekta u banji. Ispred dvorca su kupatila, nekada je bio i veoma negovani travnjak i bazeni za banjsku vodu. Ispred jednog od bazena stoji poruka posetiocima: “Banjska voda, glavno i drevno izvorište, banja Vapa, po pričama meštana, ova voda leči devet bolesti i to kožne bolesti, ekceme, ranice, lišajeve, perut u kosi, znojenje nogu, probavne organe i nerve”. Leči – sve. Tako se čini. Šteta što nije zaživelo, pa bi se mogli i uveriti. Ovako, ipak se može posetiti. Dok razmišljate šta sve treba videti na Zlatiboru i u njegovoj okolini, dok tražite smeštaj, razmišljate koliko imate slobodnih dana, nikako ne zaboravite ovu usnulu vilu. Posve lekovitu. Meštani se odlično sećaju Toše. Naravno, nešto su anegdote, a nešto i istinite priče sa Zlatibora. Kažu da je banja Vapa postojala još od turske vladavine. Oni najstariji sećaju se da još je pre Drugog svetskog rata na tom mestu bio bazen veličine pet puta pet metara i ograđen daskama. Tu se narod redovno kupao i banjao. Postojala su tu i močila za kiseljenje konoplje, a negde početkom 70-ih godina rešili su u ovom zlatiborskom selu da naprave i veliko kupatilo. Oko 25 meštana koji su bili vlasnici zemlje oko banje poklonili su ukupno 1,12 hektara zemlje za podizanje kupatila. Tada je zaveden i samodoprinos u selu – i to i u parama i u radu. Dogovoreno je i da Tošo, koji je tada već imao razvijen posao sa mlekom u Srbiji i šire od zlatiborskog okruga i dosta novca, pomogne gradnju banje, i on je to svojski radio. Kasnije je Tošo posao sa mlekarom razvio i u Rožanstvu, nastavio da pomaže gradnju objekta, i tako sve do iza 1985. godine. Tada je Tošo, uz obrazloženje da je ulagao u banju, pred sudom pokrenuo postupak da mu se objekat prenese. Sud je presudio u njegovu korist i prihvatio, pa je objekat prenet na Toša. Ovaj je nastavio gradnju dalje, upravo podigao sve goreopisane spratove, kule i počeo da oprema objekat kojim bi proširio turističku i lećilišnu kartu već raznovrsne ponude Zlatibora. Ipak, kako to uvek biva, nastali su sporovi oko zemljišta i vlasništva. Koliko god bilo sloge i želje da ideja uspe i svima donese boljitak – kako meštanima zlatiborske okoline, tako i samim turistima koji bi popunili svoje avanture, tražeći smeštaj ili vilu koju još nisu posetili, moralo je da zapne. Spor oko zemljišta zaustavio je gradnju još 1999. godine. Od tada, sve što se moglo odneti i ukrasti – odneto je i ukradeno. Ponosita lepotica na brdu Zlatibora, kao simbol složnih meštana i starca vizionara – opustošena je i tužna. Nikad nije zaživela u svrhu zbog koje je podignuta. Ipak je vredi obići. Kada ste se već uputili k Zlatiboru, nemojte zaboraviti da ima toliko mesta koje sa sobom nose dobre priče i ideje. Neke su žive i koriste svima. Neke su usnile, poput ove. Ali sve ih veže jedno – sve su lepe.